GREŠKA U KORACIMA.

Još od noćas pada kiša..kažu na radiju da se očekuje popodne razvedravanje.
A meni se čini da mi je ovakav dan dobrodošao.
Skuhala sam si kavu,i nešto sam počela razmišljati...zamislite,čak se i to događa!
Mora da je ovo neka sentimentalna kiša,kad me počeo mozak vraćati u neke prošle događaje.
Tako se sjetih kako smo prije nekoliko godina masovno odlazili u Mađarsku,kako bi navodnili svoju Saharu od frižidera.
Tako sam jednom išla sa svojom prijateljicom i njenom mamom,jer što nas je više išlo,više smo mogli prenijeti hrane.
Na carini sam obično izlazila ja,otvarala gepek auta da pokažem robu,ali taj puta se ponudila njena mama.

Carinik je pogledao,vratio putovnice,poželio sretan put,što baš i nije uobičajeno za njih,ali ovaj je bio izuzetak!!
Mora da je to bila ona kvaka 22,kad je nastao kuršlus.
Prijateljica je uzela putovnice,zahvalila i dala gas.
Nakon nekih 20-tak metara veli:-
-Koji je ...onom cariniku,eno ga maše k'o lud!?
Ja velim nek' stane i vrati se da vidimo.
Poslušala me,i kad je otvorila vrata od auta,carinik, kaže:
-Gospođo,kud ste požurili?
Zaboravili ste mamu!!!!
Ja od smijeha nisam mogla riječ progovoriti,ali jedva smo preživjele mamin napad.

Ako nam je to dragi Bogo zabilježio u tefter,mislim da smo unaprijed za vječno prognane u pakao,jer mama je prozvala sve svece i anđele i vragove i sve njihove asistente..
Tada se zarekla da nikuda i nikada više neće ići sa nama.
I nije...
Što je za nju,svakako,sigurnije.